Vijesti iz Fojnice i okoline
Marko Jurešić iz Busovače, u Bosni i Hercegovini, godinama bere borovnice, a od ovog posla za mjesec dana može zaraditi toliko da kupi polovni automobil.
Ovaj čovjek se pita zašto mnogi besposličari ne žele raditi posao branja šumskih plodova od kojih je on napravio kuću, kupio tri automobila, odgojio četvoro djece.
Priču o njemu objavio je Srećko Stipović na svom You tube kanalu koji kaže da borovnice, najcjenjenije šumsko voće nikada nisu ranije stigle, a nikada im i cijena nije bila veća.
Marko Jurešić iz Busovače, u Bosni i Hercegovini, godinama bere borovnice, a od ovog posla za mjesec dana može zaraditi toliko da kupi polovni automobil.
Ovaj čovjek se pita zašto mnogi besposličari ne žele raditi posao branja šumskih plodova od kojih je on napravio kuću, kupio tri automobila, odgojio četvoro djece.
Priču o njemu objavio je Srećko Stipović na svom You tube kanalu koji kaže da borovnice, najcjenjenije šumsko voće nikada nisu ranije stigle, a nikada im i cijena nije bila veća.
“Kada kažem 20 maraka, oni mi kažu: “Skupe su”. Rekao bih im: “Ajd sa mnom! Probaj nabrati kilogram na ovoj strani, pa ćeš reći da nije skupo ni 200 maraka”, priča Marko dok na strmini vješto stoji i bere ovo voće.
Ručno branje boravnice je jako teško, Marko ima problema sa leđima. Ponekad prije branja popije lijekove. I pored toga oko 10, 15 kilograma nabere kao od šale, a za jedan dan može nabrati i do 100 kila.
“Sto kila po 20 maraka to je 2.000 maraka”, konstatuje Srećko.
“Neka je onda 12 maraka. Brzo nabereš, kući dođeš… “, odgovara Marko i dodaje da je prije nekoliko godina od branja borovnica kupio auto.
– Sada sam kupio još jedan… onaj dole u potoku”, objašnjava.
– Koliki ti je vozni park?, pita Srećko.
– Tri auta.
– A nisi nigde zaposlen?
“Kakvi… Pa, evo, ovdje radim, sa šumskim proizvodima. Može se zaraditi. Samo ustaneš, budeš uporan i radiš”, kaže Marko koji dodaje da je ovo za njega i odmor.
“Meni paše. Em zaradim, em mi paše. Nema zagađenja, nema šefa… Berem i uživam. Ponesem nešto jesti i tako po čitav dan”, kaže on i dodaje da se ne bi zaposlio u nekoj firmi i da mu daju ogromne pare.
“Vidim i kuću si proširio”, kaže Srećko, a Marko dodaje, ne prestajući da radi: “Sve! Ja samo gradim”.
Prije nego što je počeo da bere, živio je kao podstanar. Razmišljao je čak da ode u Njemačku ili neku drugu zemlju. Međutim, već dugo mu to ne pada na pamet.
“Razmišljao sam da idem u Njemačku kada nisam imao ništa. Bio sam podstanar. Ali onda sam krenuo brati. I sada sam svoj gazda. Ustanem kada hoću, radim koliko hoću, odem kući kad hoću”.
U šumi često vidi i divlje životinje. Bude srna, ali i, kako kaže, poneki medo.
“Bude medo. Ali medo ode svojim putem… Borovnice beru mnogi iz ovog mjesta, pa i penzioneri. Imaju ljudi penziju, ali beru. Šta je njima ta penzija?! Dadnu za lijekove, kupe ulje… A ovo ovdje je džaba. Bereš koliko možeš, propašće svakako”, kaže on.
Marko će, kada prođe sezona borovnica, brati brusnice. Posla uvijek ima. Ne razumije zašto neki neće da rade.
“Ne znam što neće raditi, možda im je lakše kada nešto dobiju za džabe”, kaže Marko.
“Kada kažem 20 maraka, oni mi kažu: “Skupe su”. Rekao bih im: “Ajd sa mnom! Probaj nabrati kilogram na ovoj strani, pa ćeš reći da nije skupo ni 200 maraka”, priča Marko dok na strmini vješto stoji i bere ovo voće.
Ručno branje boravnice je jako teško, Marko ima problema sa leđima. Ponekad prije branja popije lijekove. I pored toga oko 10, 15 kilograma nabere kao od šale, a za jedan dan može nabrati i do 100 kila.
“Sto kila po 20 maraka to je 2.000 maraka”, konstatuje Srećko.
“Neka je onda 12 maraka. Brzo nabereš, kući dođeš… “, odgovara Marko i dodaje da je prije nekoliko godina od branja borovnica kupio auto.
– Sada sam kupio još jedan… onaj dole u potoku”, objašnjava.
– Koliki ti je vozni park?, pita Srećko.
– Tri auta.
– A nisi nigde zaposlen?
“Kakvi… Pa, evo, ovdje radim, sa šumskim proizvodima. Može se zaraditi. Samo ustaneš, budeš uporan i radiš”, kaže Marko koji dodaje da je ovo za njega i odmor.
“Meni paše. Em zaradim, em mi paše. Nema zagađenja, nema šefa… Berem i uživam. Ponesem nešto jesti i tako po čitav dan”, kaže on i dodaje da se ne bi zaposlio u nekoj firmi i da mu daju ogromne pare.
“Vidim i kuću si proširio”, kaže Srećko, a Marko dodaje, ne prestajući da radi: “Sve! Ja samo gradim”.
Prije nego što je počeo da bere, živio je kao podstanar. Razmišljao je čak da ode u Njemačku ili neku drugu zemlju. Međutim, već dugo mu to ne pada na pamet.
“Razmišljao sam da idem u Njemačku kada nisam imao ništa. Bio sam podstanar. Ali onda sam krenuo brati. I sada sam svoj gazda. Ustanem kada hoću, radim koliko hoću, odem kući kad hoću”.
U šumi često vidi i divlje životinje. Bude srna, ali i, kako kaže, poneki medo.
“Bude medo. Ali medo ode svojim putem… Borovnice beru mnogi iz ovog mjesta, pa i penzioneri. Imaju ljudi penziju, ali beru. Šta je njima ta penzija?! Dadnu za lijekove, kupe ulje… A ovo ovdje je džaba. Bereš koliko možeš, propašće svakako”, kaže on.
Marko će, kada prođe sezona borovnica, brati brusnice. Posla uvijek ima. Ne razumije zašto neki neće da rade.
“Ne znam što neće raditi, možda im je lakše kada nešto dobiju za džabe”, kaže Marko.
