Zijada sa porodicom živi u Gornjim Potočarima, a u selu Skejići odlučila je otvoriti farmu za uzgoj bikova, iako je prvi plan bio da se bavi uzgojem pilića. Međutim zbog daljine i slabije prohodnih puteva, naročito zimi, nije mogla naći firmu koja bi vršila otkup.

– U Srebrenicu sam se udala 2007. godine, a muž je došao 2001. godine pa je uz pomoć donacija vršio obnovu korak po korak. Završila sam Ekonomski fakultet, smjer računovodstvo i finansije. Svi se pitaju kako sam sa diplomom došla do uzgajivačice bikova. Međutim, ovo mjesto u kojem sam ja rođena na samoj je granici sa Srbijom i imala sam ideju, ne da zarađujem, već da taj kraj opstane, da ljudi dolaze i ostaju. Ima povratnika koji su od Srebrenice udaljeni 35 kilometara i nisu zaposleni, a imaju porodicu, djecu i nemaju računice da zbog 500 maraka idu na posao u Srebrenicu. Prvenstveno je bila ideja da se ti ljudi uposle i da taj kraj ne zamre skroz – priča Zijada.

Sada ima 30 grla stoke, a u planu je proširenje kapaciteta kako bi ih mogli zbrinuti još i više.

Na pitanje ko joj pomaže, Zijada odgovara:

– Ne pomaže niko, sama sebi pomažem. Imam radnike i ja radim što rade i oni. Sada upravo idem da istovarim koncentrat. Imam tri radnika iz tri povratničke porodice.

Kaže da je teško povratnicima, naročito u malim sredinama.

– Teško je u cijeloj državi, a kamoli u Srebrenici i u toj maloj sredini. Sela su sva udaljena od grada, od fabrika, a nema ni puno stanovništva. Mada nema ni puno fabrika koje bi zapošljavale, tako ni puno izbora za rad. U svakom smislu je teško – kaže Zijada.

Nadala se, kaže, da će sa diplomom lakše doći do posla, ali ispalo je da od toga nema ništa.

– Ja sam zadovoljna i sretna, radim za sebe i ne ovisim ni o kome – kaže Zijada.

Mora se pažnja obratiti na povratnike, na donacije koje se daju.

– Država treba da podrži mlade ljude, mlade porodice, da obiđu i vide šta se radi, da hoće da žive tu i da im djeca idu u školu. Ja hoću da mi djeca idu tu u školu, a ne da razmišljam kako da prodam sve i da idem dalje. Ne dođu donacije do pravih ljudi – zaključuje Efendić.