fbpx
Ponedjeljak , 6 Decembra 2021
Reumal

Hairli im bilo: Sedma decenija braka hadži Omera i Ramize, prava ljubavna priča!

Zakoračili su u devetu deceniju života. Imali su troje djece, a sin Alija, jedinac, bio je prvoborac u odbrani od Agresije na Bosnu i Hercegovinu i 1993. godine, u 25. godini života, postao šehid.

U rudarskom gradiću Breza, u avliji hadži Omera i Ramize Dinarević bilo je vrlo živo. Nekoliko ljudi radilo je na pravljenju soka od sočnih jabuka iz hadžijine bašče. Jedni su brali, drugi prali, treći ubacivali jabuke u mašinu za mljevenje, četvrti su okretali presu za cijeđenje soka od jabuke. Iako je u 87. godini života, hadžija Omer je radio na presi, najtežem dijelu tog posla.

Uzalud su mu govorili da on kao najstariji učesnik na ovoj mini mobi treba da odmara, a da mlađi rade, iako je i njihov prosjek godina bio oko 70, on nije htio odustati. I što je još zanimljivije, taj sok nije pravljen za porodicu Dinarević. Hadžija je poklonio jabuke i u pogon dao svoju mašinu za mljevenje voća i presu za cijeđenje, koje je lično napravio, te sve potrebno suđe i posuđe. Za to je vrijeme hadžinica Ramiza, po tradicionalnoj bosanskoj recepturi, pripremala maslenicu za doručak ovoj grupici radnika na jabukovom soku. Njihovi prijatelji Ramadan i Nurka kažu da su Omer i Ramiza primjer ljudske dobrote, a Bog ih je nagradio dobrim zdravljem i dugim životom.

I dok se iscijeđeni jabukov sok, koji u narodu zovu šira, zagrijavao u bakrenom kazanu, na lagahnoj vatri, hadžinica Ramiza postavila je bošču s taze maslenicom. Tad započe priča o ovoj porodici. Neko dobaci da je hadžija Omer “potvrd” na ušima, da slabije čuje, te da je za pitanja njemu potreban jači glas. Njegova sultanija Ramiza mu, za svaki slučaj, prenosi ono što mi ne uspijemo. Njegova je naracija jednostavna i svakom uhu bliska.

  • U ovoj sam se kući oženio. Tuj sam djecu dobio i iškolo ih. Kad smo se dijelili, mojima je došla kuća, a meni je dato više zemlje. Sve sam ovo napravio s mojom hanumom Ramizom i pemziju dočeko. U rudniku sam radio. Nikad nisam pio. Nisam pušio. Završio sam kolarski zanat. Pošto je taj zanat bio izumro, onda sam se prekvalifikovo za varioca. Kasnije sam dobio visokokvalifikovanu diplomu. Silazio sam u rudničku jamu pod zemljom. U jamu smo zajedno silazili električar, bravar, ispitivač metana i ja. Prvo bi ispitivač metana provjerio mogu li variti i dao bi mi znak da počnem. Plaćali su me dobro. Bio sam zadovoljan. Supruga se bavila domaćinstvom i stočarstvom.”

Na pitanje koja je receptura za zdrav i dug život, hadžija se osmjehnuo i odgovorio:

  • Ne mogu ti dati recepturu. Ne znam je. Što se mene tiče, zdrav sam, fala Bogu, ne može biti bolje. Ne trošim nikakve lijekove. Istina, nisam hi nikad ni trošio. Nikad nisam pio ni pušio. Uvijek sam radio. Jeo sam domaću hranu. Ponajviše mliječne proizvode. Držo sam dvije krave. Čak sam od 30 do 40 litara mlijeka nosio buđovanima u Brezi. Djeca bi raznosila mlijeko. Budi pošten i nikog i ničeg se ne boj. Ako si nepošten, boj se Boga. Fala Bogu dragom, pošten sam uvijek bio.”

Ramadan kaže da je hadžija uvijek bio veliki domaćin i gospodin. Na to će hadžija:

  • Iako živim u čaršiji, uvijek sam volio raditi na poljoprivredi. Prošle godine propala mi tona krompira. Davo sam ga džabe. Neće niko. Ove godine su mi propale tone jabuka i šljiva. Davo sam ljudima da beru sebi. Neki su prihvatili, mnogi nisu. Jednostavno mnogi neće i kad im džabe daš. Ko god je hotio, mogo je brati.”

Hadžijin sin jedinac Alija među prvima se uključio u odbranu svoje Breze i Bosne i Hercegovine od agresora. Na kraju je i svoj mladi život dao za domovinu. Šehid je postao u 25. godini života.

O sinu šehidu hadžija kaže:

  • Poginuo je 1993. godine. Prvo je ranjen u Vrboviku. Nije šćeo bolovanja i pošalju ga u Brezu, blizu komande. Kad je prošlo mjesec dana, hoće on na liniju. I otišo je. Niko ga nije mogo zaustaviti. Kad je posljednji put odvezen u zeničku bolnicu, toliko je bio izranjavan da mi je doktor Allija rekao: ‘Može ti ga samo Bog spasiti. Nema stomaka.’ Sedam dana sam bio kod njeg u bolnici. Kad je umro, dovezli smo ga u Brezu i ukopali na šehidskom mezarju.”

Majka hadži Ramiza nadovezuje se na hadžijinu priču o sinu šehidu.

  • Rahmetli Alija je bio toliko zagrijan za odbranu Breze da to ja ne mogu riječima kazati. Volio je svoje saborce. Pođe na liniju i ponese puno hrane pa najavi on da će s kolegama vojnicima doći na večeru. Kad bi kiša bila, on bi dođi po gardarobu i odnesi da se borci presvuku. Kad je bio ranjen, kaže on meni: ‘Majko, ja sam mnogima posuđivo novac. Nije htio govoriti njihova imena. Ko bude pošten, on će sam doći i vratiti dug, a ko ne bude – halalosum.’ I dolazili su. Onaj nosi pedeset, onaj sto… i kažu: ‘Nama je Alija posudio i mi vraćamo dug. On je 37 dana živio poslije teškog ranjavanja. Jednom prilikom javili su nam da šehidske porodice dobijaju hediju. Šehidskim roditeljima davali su po dvije hiljade KM. Došla trojica vojnika po mene. Omer bio na poslu. Kažu mi: ‘Alija je među prvima poginuo i red je da vi prvi primite to 2.000 KM. Ja došla gore, kad ta neka kaže: ‘Znaš šta, nije to došlo nama, doći će na banku pa ćemo mi vas zvati.’ Tako ti ona mene vrati kući. Međutim, čovjek bio ranjen u ratu i otišo u Njemačku da radi. Njega zvali za roditelje i njemu dali 2.000. Kad sam to čula, ponovo odem do te žene i kažem joj da ja nikad ne dobih one 2.000 KM. Nisu, bona, one meni drage da mi se to nije trefilo. Zoveš čovjeka koji je bio ranjen, a sada radi u Njemačkoj, a moj sin poginuo pa me ne zoveš. I da sam ja umrla ili ne daj Bože otišla u Ameriku, ima neko primiti te pare. Ja je tu, da izvineš, pljunem i izađem vani. Do dan-danas nismo primili taj novac. Hadžija je dobio povrdu da nismo primili te pare.”

Oboje kažu da bi im bila želja i čast da ulica Odred Plana, u kojoj žive, nosi Alijino ime. Međutim, nisu sigurni da će se to kada desiti.”

Hadžija Omer i izabranica njegovog srca Ramiza vjenčali su se 1959. godine. U braku su već 62 godine. Prije dvije godine obilježili su dijamantski pir. I polahko krenuli po – platinasti. Nadamo se da će ga u dobrom zdravlju dočekati. U hairli braku stekli su dvije kćerke i sina.

O nekadašnjem ašikovanju hadžija kaže:

  • Prvi put kad smo se moja sadašnja hanuma i ja vidjeli, kaže ona meni da sam nešto blijed. Velim ja njoj: ‘Kad se uzmemo, otići ćemo u dom zdravlja da se pregledamo da vidimo ko je zdraviji.’ A ona crvena ko jabuka. Imao sam zaručenu curu prije nje, nisam je ni dodirnuo. Babo bi moj reci: ‘Nemoj slučajno da mi zapališ obraz. Ako ja čujem nešta, nemoj vamo dolaziti.’ Zvao sam ja nju da se uda za mene. Ona je govorila da još sačekam, kao ima nešto da završi. Velim ja njoj da imam još jednu zaručenu. Hoćeš – nećeš. Ja još jednom dođem, a ona kaže: ‘Čekaj još 3 mjeseca.’ Odatle odem ovoj drugoj i pitam je: ‘Hoćeš li poći za mene?’ Ona odgovori da hoće. Nismo imali nikog na tom ugovoru. Dođem kući majci, probudim je i ispričam joj ovo. Mati, ja se sutra ženim. Bit će 25 svatova. Budi nevjestu i spremajte hranu i kuću. Drugo jutro od ženidbe ja krenuo na posao kad ta prva koju sam bio zaručio na ulici izađe pridame i kaže: ‘Evo ja došla, šta ti to uradi?! Nek si došla. Da si hurija, ne bi ti pomoglo. Ja sam te zvao, ti si odbila. Ja sam se oženio i tu je kraj naše priče.”

Pročitajte i ovo

Zikriji ni godine ne mogu ništa: U 92. godini produžio vozačku dozvolu!

Iako je već zagazio u desetu deceniju života, Zikrija Bilalbegović (92) iz Sanskog Mosta, najstariji …