Prof. Indira Pašalić: Ne gledajmo šta nam je Bog uzeo, nego šta nam je ostavio

Znate li možda gdje li je put do zemlje dembelije?

Danima sam u ovom “hapsu” zbog korona virusa, ponestaje mi snage za obavljanje kućnih aktivnosti.

Piše: Indira Pašalić

Nevoljko rašutam malo po kući, zabijem po ćoškovima, ono što skuham ne liči ni na šta, a ne znam ni kako se jelo zove.

Što bi rekao Rile Muberi “ovo ti kuhanje k'o Miljacka u proljeće.” Posvetih se ibadetu pa u dovama se sjetih mrtvih, živih, bolesnih, napaćenih… i tako danima u tišini dovim, šapućem, skrušeno, smireno.

A danas se iskreno zabrinuh, u dovi samo rekoh jednu rečenicu “Bože uslišaj moje dove iz proteklih dana”.

Čovjek manjkavo biće, ponestaje snage i fizičke i psihičke, sa svih strana ” bombardovanje”, svaka nova informacija “bolja”od one prethodne, bilo da ih plasiraju mediji ili osobe iz našeg najbližeg okruženja.

Insan se pretvori u jednu veliku vreću za smeće u koju se samo ubacuje, a niko je ne čisti.

A šta bude sa “vrećom” koju pretjerano natrpamo, pucaaaa po svim šavovima.

Smeće se prospe, a Boga mi i smrdi. I samo ti kažu “ma puko”.

Čovjek osta sam sa svojim “pukotinama” i onda samo mu treba zdravlja.

Više ne traži informacije, i mnogo toga što je jučer bilo važno, danas više nije.

Zato pod hitno napravimo generalno čišćenje u glavi i u duši, ne čekajmo da nam to neko drugi uradi. Odredimo prioritete, budimo zadovoljni sa onim što imamo. Ne gledajmo šta nam je Bog uzeo, nego šta nam je ostavio. Odmaknimo ljude od sebe koji “usisavaju” svu pozitivnu energiju. Neka svoje smeće bacaju u svoju vreću. Pomozimo sami sebi, sačuvajmo mentalno zdravlje, pokušajte, vidjet ćete da je moguće.

Đuro bi rekao “Ma pušćaj muziku”, a zapamtit moramo “Nigdje nema zemlje dembelije, a niti kuća od marmelade i prozora od čokolade (Pjesmice moga djetinjstva)”.