Ajša Ibrahimović: Sanjam kako moj Bekir dolazi kući

Jecaji majki koje su oplakivale svoje najmilije, parale su prošle godine u Potočarima nebeski svod. Njihova bol je neizmjerna, kazala nam je svaka od njih dok je grlila bijele nišane. Ne jedan. Svaka od njih zagrlila je po 20 i 30 bijelih hladnih nišana. U mezare su spustile očeve, muževe, sinove, amidžiće, daidžiće, sestriće…

Golema tuga razarala je grudi Ajši Ibrahimović, koja 25 godina traži sina Bekira. Ubijen je kad je imao nešto više od 14 godina. Majka živi u nadi da će ga dok je živa naći. Tek će se tada njeno srce, kaže, smiriti.

– Zovem, tražim, pitam… Niko ne zna ništa. Nikad nisam nikakvu informaciju dobila. Hodala sam od kosturnice do kosturnice, mog djeteta nema. Ni koščice – rekla nam je Ajša prošle godine dok briše suze.

Ajša traži i brata, oca…

– Nemam nikoga. Ko zna gdje su ih pobili. Izgubila sam nadu, nije malo 24 godine. Čemu da se nadam – pita se ona.

Ali, dodaje, živjeti se mora.

– Nadaš se, nadaš… a onda i nada umre. Sve sam sanjala da će mi u kuću doći sin i reći: “Majko, živ sam.” Majčinsko srce ne miri se s tim da ga više nikad neće vidjeti. Nadu mi je davalo to što mi je rođak iz Danske rekao da ga je na jednoj televiziji prikazalo živog. Poznao ga je na livadi dok su stajali postrojeni. Nema ga… – kaže Ajša.

Dok briše suze priznaje nam da bi ukopala sina kad bi “našla makar jednu koščicu”.

– Makar bih znala gdje će njegov kabur ostati poslije moje smrti – kroz suze govori.

U Potočarima je obišla i mezar polubrata.

– Pričam s nišanom, tako bih i sinu na mezar dolazila. Govorila bih mu šta se dešavalo svih ovih godina otkako ga nema. Vidim, žene se i udaju njegovi drugovi, a on leži negdje… Pa se pitam, šta je on nekome s četrnaest i po godina skrivio. Zato uvijek kažem, ako je od Boga, slađe je od meda, ako je od dušmanina, nek ga Allah kazni – kaže na kraju razgovora. 

Nemoj me voditi da me živog zakolju

Ajša Ibrahimović sjeća se posljednjeg razgovora sa sinom. Nije, kaže, htio ići s njom nego preko šume.

– Rekao mi je: “Nemoj me voditi da me živog kolju i da ti gledaš.” Tu smo se rastali, otišao je u šumu s ocem. Ja sam ostala sa mlađim sinom, svekrom i svekrvom. U Potočarima su odveli svekra. Njega sam našla i ukopala – govori Ajša.