Kenan Topalović: Znaš li ti šta je bilo prije 73 godine u Fojnici?

 

Piše: Kenan Topalović

Izašao sam na verandu da zapalim cigaru i odmorim od posla. Pomagao sam oko krečenja tetki, a u pauzama pušio na verandi i „zvirljao“ ko goni uz/niz čaršiju.

Eno Haruna, a meni naumpade mahalla ba..nije to ona mahalska mahala, nego ba www.mahalla.ba.

Obećao sam čovjeku poslati što mi bude došlo na volej novinarske tastature. Preko zida od avlije se dovikujemo, a meni neugodno, ništa da mu pošaljem na naselje.

Ne treba sad ja da, tebi (ne)strpljivi čitaoče, pričam o mahalla.ba čim čitaš ovaj tekst, još manje o Harunu, ko to ne zna Hamzinog brata.. Ode dalje, garant je produžio za Hiljadarku, ja ostadoh da pušim.

Uz sve „belaje“ zapaljene cigare dao se u duman, šta pisati, a u tom’ dedo sjede pored mene k'o naručen i sam poče.

– Prije 72 godine, na današnji dan, 6. maj gorila je Fojnica. Evo do Hankinog (Hanka Berbić) zida došlo.

Mi smo se krili u Pubovića, na imanju u Docima. Od tvog Jasminka pradedo, golem čovjek bio, zakopali smo ga u sijeno napojatu, pa bismo mi djeca preko njega ležali, ako dođu izdajnici da misle da djeca spavaju…

Šutim, otpuhnem dim (garant se oči cakle, dedo ima dobre priče) i šutim, ono, nek’ nastavi..

– I došli su četnici, a na imanju samo žene i djeca, uđoše, nakvi golemi, veliki, bradati, veli onaj jedan: ‘ Gdje je I. Memija?’.

Mi smo bolan do tad samo disali, a tad su svi prestali da dišu. A on opet zapeo za Memiju.

Javi se jedna nana i veli samo ona od Memija ima, a četnik joj reče:'Recite I. Memiji da ima puno pozdrava od kolege geometra Nikole Kalabića…’

-Onaj Nikola Kalabić?, pitam ja.

– Jeste, sine moj, onaj Nikola Kalabić, a, I., to ti je dedo od ovih Memija dole.

Šutili smo i gledali niz čaršiju. Jacija, ezan, a ne valja radit za to vrijeme, pa ja još jednu zapalim da mi dedo dovrši priču bez kraja.

– Sutradan, evo ovdje ispred ovih vrata, ja sam imao dvane'st, naiđem i vidim četnika sjedi.

Nad njim partizan, svez'o ga i veli mu-govori, živio NOP!, a četnik sve viče za onog im kralja, a partizan samo čupne pramen kose, pa pramen brade. Ti su četnici htjeli silovat’ neke Fojničanke, junačili se među narodom, ustaše mi ušle dedi u kuću, njemu devedeset i kusur bilo, ubili ga dok je sjedio, dajdžu mi ganjali po Fojnici, ubili ga, ‘nako, bez razloga, ali sve se vratilo.

Neke od čeetnika su pobili ovdje iza Bugarove kuće gdje je greblje. Priča se nisu htjeli da im vežu oči, htjeli da vide ko će da ih ubije.

Neke su odvozili dalje, bogzna gdje, ali sumnjam da su sabaha dočekali kakvi su to razbojnici bili…

Šutim, ni ne zanima me ostatak priče, tu su 6., 7. i 8. maj.

9.maj je Dan pobjede nad fašizmom, ali pomislim često da su se antifašisti pravo zafrkali i da su trebali još pobijeđivati…

Misli mi na sve strane gone, ne znam da l’ da napišem ono Zijino „Jah, šta ćeš“ na kraj ili da nastavim priču dalje…

Eto ne zna čojk šta bi dalje i od sebe..nastavićemo drugi put..

Jah, šta ćeš…